Znam je ja čitav život i ta ti je uvijek jurila „matore“. S 15 se zaljubila u frajera koji je bio pri kraju fakulteta. Ona djevojčica, on odrasla osoba. Da joj je bilo 25, tih 7 godina ne bi značilo ništa, ali tada je značilo svjetlosnu godinu razdaljine. I tako je ona godinama željele samo njega, išla tamo gdje je on, maštala o njemu, sanjala ga. I tome je morao doći kraj, a kada je došao, ona se zaljubila u još starijeg. Ili je bar mislila da se zaljubila. Ajmo reći da joj je ukrao pažnju. Svi frajeri koje bi uopšte pogledala morali su izgledati odraslo, zrelo, dobro, muževno…
Kad god bi joj se nasmiješio neki bliže njenim godinama, govorila je: „Ma daj, dijete je, ne znam šta bi s njim“. Pa onda naiđe ovaj kojeg je voljela više nego sebe samu. Inače generacija! Itetako je znala šta će s njim. Voljeli su se beskrajno. Znate one parove kojima svi zavide, one koje kad vidite na ulici, rečenica: „Oni su stvoreni jedno za drugo“ prosto poleti s usana? Eto takvi su bili! A on „dijete“.
Niko nikada nije provalio zašto su „pukli“. Dugo je prošlo kad je ona ponovo poželjela nekog novog. Al’ poželjela je. Dječaka. U pravom smislu te riječi. Njoj 25, njemu 19. Jedni su se smijali, drugi mu zavidjeli, a ja sam je pitala „Što ti to u životu treba?“.
Veli ona meni: „Meni je super, nisu ni “djeca” ono što su nekad bila“.
Pa šta misliš kol'ko će to trajati?
–„ Nek’ traje kol'ko traje!“
I stadoh sa strane da vidim kol'ko je to. Kratko! A ko da joj nije bilo dosta cirkusa, ona opet nađe devetnaestogodišnjaka, samo što je njoj još jedno ljeto više. I traje to, traje… iz njih neka sreća isijava! Ja u čudu! Strah me bilo da se ne zaljubi, jer će Mali pobjeći glavom bez obzira čim to skonta. Prepašće se da će tražiti da je oženi, da ga veže, a nemu, ba, nije do toga! Tek post'o!
Upitam je s vremena na vrijeme šta vidi u njemu, šta on njoj može ponuditi? Ona opet ponavlja: „Meni je lijepo, nek’ traje kol'ko traje“. Aman, kontam ja, nije ona tačna. Svako ko ih je pogledao mislio je kako ne idu jedno uz drugo.
„Znam ja bona kol'ko je njemu godina i da se on još ne zna ni zaljubit’ pošteno“, iskomentarisa mi jednom prilikom. „ Ali lijepo je svaki dan piti kafu s njim i gledati entuzijazam u njegovim očima. Radovati se s njim stvarima koje sam ja već prošla. Prosto je dobar osjećaj! Neće on planirati sa mnom ljetovanja, odlaske, dolaske… neće me upoznavati s njegovima, niti ja njega sa svojima. Nije to ta vrsta, previše je lako. Ali je lijepo, trebaš probat piletinu, pa mi onda zvocaj.“
I fakat, izađe ona iz te priče neogrebana. Razišli su se kad su skontali da su došli do tačke kad bi veza trebala napredovati. „Ne zna on dalje i ne može više od onoga što je dao“, reče mi onaj dan kad su prekinuli. Vidjelo joj se na licu da joj je žao, ali i da se razrahatila i da je završila vrzmanje po polju gdje su ti neki muški pupoljci.
„Dođoh, vidjeh, probah piletinu, aj’ da se sad vratim na svoj teren. Junetina je ipak junetina“, rekla mi je grohotom se smijajući. Kaže: „Da me čuje neki budući da sam već sad rekla da je june, ne bi me ni pogledao“ i nastavi da se iskreno smije.
Tad sam bila sigurna da nisam bila u pravu kad sam mislila da će je koštati ovi njeni „izleti“. I bi mi drago. Jest, ženi drago što nije bila u pravu, iako zvuči nestvarno. Izgleda da je mala odrasla, pa je prigrlila samokontrolu kao dobru drugaricu. I obori ona onu staru, nebrojeno puta potvrđenu: „Ko s djecom liježe, upišan ustaje.“
Autorica: Damira Ibranović
